ДРАИНАЦ, НАШ САВРЕМЕНИК

Пред нама је једна од најснажнијих градских песама српске међуратне авангарде — „Свакодневни град“ Радета Драинца (1936).

Драинац, песник немирног духа и вечити боем, припадао је авангардном кругу који је одбацио романтичну идеализацију града и окренуо се његовој суровој, свакодневној стварности. Песма настаје 1936. године, у тренутку када Европа корача ка новом светском рату: Италија је окупирала Етиопију, Јапан шири своју власт у Кини, а Друштво народа показује да није у стању да заустави надолазећу катастрофу.

Драинац је уједно био и творац сопственог песничког програма — хипнизма. За разлику од већине књижевних покрета који су настојали да свет објасне, хипнизам га прихвата као непрекидно духовно лутање, сан и унутрашње искуство. Најбоље га описују саме Драинчеве речи:

„Време је да се Балкан запали духовно. Доста нас је понизно по петама лизао католицизам, папски Рим и галска ватра Париза. А тако смо близу сунцу истока. Зашто да не запалимо нерве будистичком хипнозом Васељене, да тако у сну као у звуку ишчезнемо кроз Свемир.

Пљунимо на Наполеона, јер страшно је зауставити Вечност времена на неколико људи. Шта нам је стало до пактова, уговора, Версаља и тврдих Берлина.

Идиоти! Луде! Блудници!...

Зашто нас окивају?"

Тај позив на духовну побуну открива много о песнику, али је занимљиво да је „Свакодневни град“ окренут супротном полу његове поетике. Уместо сна и визије, овде преовлађује готово документарна прецизност. Песник посматра град као репортер, али репортер чије белешке постепено прерастају у песничку визију цивилизације која се распада.

„Свакодневни град“ није само једна од најзначајнијих урбаних песама српске књижевности. То је и једно од најуспелијих сведочанстава о друштву које више не уме да разликује битно од небитног. Драинац не нуди излаз нити читаоцу оставља утешне илузије. Управо у том одбијању да стварност улепша лежи један од највећих квалитета песме.

Свакодневни град

Свакодневне трагедије покрећу ме да слушам шум жнвота до мрака.
Рекламе се тада пале-
Лопови навлаче гумене рукавице.
Затварају се касе и спуштају жалузије.
Ближи се блатњаво вече банкета
На којима се причају пикантне историје.
Цветају улице од париских шешира.
а улазу биоскопа човек виче:
— Уђите, људи, да за десет динара да видите покољ у Абисинији!

Вире из излога бифеа преклана прасад и откинуте телеће главе.
Само улица поред Болнице мирише на јодоформ.
Њом се шетају гардисти и слушкиње.
На савском кеју шуњају се ћутљиви путници.
Продавац „Правде" пева баркаролу.
Мост Александра Првог чека нове самоубице.
А да би комедија била већа, пред трамвајском станицом,
Два господина гласно се препиру око теорије о фортификацијама.

Улице пониру као реке.
Светиљке откривају пролазнике да их опет изгубе у мраку.
Тада се дижу завесе са породичних драма у четири зида.
Жена пише роман да би убедила мужа у своју љубав
(По среди су паре које треба од њега да наследи).
Кад муж сазнаје. удара га кап.
Син на оца вади револвер.
Мајка игра аргентински танго код ..Руске Лире“,
А ћерка шмрче кокаин као звер.
И није у питању живот за динар,
Но детета које још мокри подасе.
Ах! колико је оних на свету који су излиферовали чопоре,
Па ником ништа...
У сутеренима певају Сингерове шиваће машине.
Опрано рубље милује снежне облаке.
И само се на заставама, у магли, назире црвено поље.

Над градом се Дижу авиони.
Све би на свету лепо било да нема бомби и екразита.
Кад артиљерија пролази, малограђанин задовољно трља рукама
И стражњице му бивају топле као електрична пегла.

Само се излози агенција светле и на зиду киша од афиша.
То су изборне пароле оних који мисле на јагањце,
На Аврамове жртве Јехови.
Човек који тако умиљато прича — агент је провокатор,
А старац који дрема у углу ресторана. сања да постане сенатор.

Хаусторима се шуњају непознате особе.
Шкрипе браве и ормани.
По кухињама се пуши најаутентичнији тамјан.
То је доба кад се мењају мисли о пролазним љубавима,
Кад од венеричних жена човек прима дарове као благослов.
Госпођица која тако лепо свира Шопена, сања добру партију.
Свакодневно новине објављују по неку значајну веридбу,
У којој облигатно главну улогу играју уложне књижице.
На крају свега профитирају професионални љубавници,
Који чуче за угловима као покисли пси.

Пролазе људи у цилиндрима.
Лимузине су топле као штенаре у које се уводе радиатори.
Господин који је мислио на Крематоријум, покрстио се.
Неко свакодневно пљује за будућим кандидатима.
Јавно мњење се рогуши као јеж,
И већ неколико дана веје мекани снег.
Ах! како су гнусни ови градови у којима има толико неурастеније,
Трговина и ресторана!...
У овој ноћи сни звучници објавиће једно:
„Цар Хаил Селаси одбио је предлог Лавал—Самуел Хор“ .
Само ће стари професор, поборник цивилизације, тенкова и митраљеза
Заурлатикао шакал.

Вечерас ће се Друштво народа за заштиту животња побринути
Да ли се доберманима смеју да секу репови.
Свеједно је што у северу Кину продире Јапан.
Петролеј је зато да се гори.
Живео петролеј!

И опет ће европско јавно мњење бити само јарац одеран.
Вечерас ће Детердинт у неком бару просути слатки шампањ,
И сутрадан црни мисионари шетаће се поред Квиринала.
Само ће објективи фотографских апарата бити једина историска грађа,
Коју будућност не може фалсификовати.

— Збогом љубави на свету!...

— Раде ДРАИНАЦ , 1936.

Ова песма представља један од врхунаца Драинчевог урбаног песништва. Њен свет није свет појединачне трагедије, већ читаве цивилизације која полако губи морални и духовни ослонац. Драинац не нуди алтернативу нити верује у лак спас. Он не улепшава стварност и не покушава да патњу претвори у естетску утеху. Управо зато његова визија делује толико убедљиво.

Песма је изграђена као модернистичка монтажа брзо смењиваних призора. Поглед песника непрестано клизи београдским улицама — од Моста Александра Првог и Савског кеја до редакције „Правде“, биоскопа, ресторана и породичних станова. Пред читаоцем се смењују рекламе, пролазници, војници, слушкиње, новинари, ситни преваранти и самоубице. Од тих фрагмената настаје јединствена слика града који живи у привиду нормалности, док се испод његове површине нагомилавају страх и насиље.

Најупечатљивији су управо нагли судари лепоте и бруталности. Док улице цветају од „париских шешира“, из излога месара вире „преклана прасад и откинуте телеће главе“. Тај контраст није само ефектна песничка слика. Он постаје метафора друштва које се споља европеизује, а изнутра остаје сурово и варварско.

Ништа мање оштар није ни Драинчев поглед на грађански морал. Породица, која би требало да буде темељ друштва, приказана је као простор интереса, лицемерја и распада. Љубав је подређена наслеђу, син прети оцу револвером, мајка плеше танго, док ћерка тоне у наркотике. Девојка која свира Шопена не машта о уметности, већ о „доброј партији“. Иза спољашње пристојности открива се свет у којем су и осећања постала предмет трговине.

Посебну снагу песми даје чињеница да се не задржава на локалној сатири. Драинац непрестано повезује београдску свакодневицу са великим светским догађајима. Док биоскоп позива публику да за десет динара гледа покољ у Абисинији, а новине доносе вести о дипломатским иницијативама и напредовању Јапана у Кини, постаје јасно да је равнодушност обичних људи само друго лице исте кризе која захвата читав свет. Због тога ова песма није политички памфлет, већ дијагноза једне епохе.

Један од најзанимљивијих мотива јесте однос према медијима. Драинац завршава песму мишљу да ће „само објективи фотографских апарата бити једина историска грађа коју будућност не може фалсификовати“. Реченица написана тридесетих година прошлог века данас звучи готово савремено. Она открива дубоко неповерење према политичким интерпретацијама историје и веру да ће непосредно сведочанство надживети идеологије.

Истина, песми се могу упутити и извесне замерке. Поједина набрајања делују развучено, па понегде успоравају ритам. Неки сатирични убоди данас звуче грубље него што су вероватно деловали Драинчевим савременицима, а бројне историјске алузије захтевају читаоца који познаје политичке прилике тридесетих година. Без тог контекста део значења остаје сакривен.

Ипак, те слабости не нарушавају вредност песме. Оне су пре последица њене амбиције да истовремено буде лирика, друштвена хроника и политичка опомена.

Највећа снага „Свакодневног града“ није у томе што је „предвидео“ Други светски рат. Драинац није пророк у мистичном смислу те речи. Он је песник који је препознао механизме по којима друштва почињу да се урушавају. Док људи купују, оговарају, склапају бракове из интереса, расправљају о споредним темама и живе у уверењу да ће се велики догађаји увек дешавати неком другом, историја већ припрема своје катастрофе.

Због тога се „Свакодневни град“ и данас чита без осећаја да је реч о музејском експонату. Довољно је заменити неколико географских имена, политичара и новинских наслова савременим именима, па да песма поново оживи пред читаоцем. Њена трајна вредност не почива на опису једног времена, већ на разумевању људске природе и друштвених образаца који се непрестано понављају.

У томе, чини ми се, лежи и највећа величина Радета Драинца. Иза легенде о боему, скитници и бунтовнику остао је песник изузетне интелектуалне проницљивости, способан да у наизглед обичним призорима градске свакодневице препозна знаке дубоке цивилизацијске кризе. Зато „Свакодневни град“ није само сведочанство о Београду 1936. године. То је песма која и после готово једног века наставља да поставља непријатна питања сваком времену које поверује да се историја више не може поновити.

---