Улога Југа у америчкој пити

 

Јутрос, уз кафу, преврћем канале и налетим на још један глупи тинејџерски филм. Заиста постаје заморан тај вечити холивудски coming-of-age narrative (наратив о одрастању), где је главна погонска сила заправо virginity-loss trope (клише о губљењу невиности) уз обавезне пратеће муке, разбијене носеве и емотивне стресове. Таман једна генерација филмских ликова скине тај терет с леђа, ето нове серије teen angst-а (тинејџерске тескобе) и дечурлије сањалачки загледане у школске другарице. Прве девојчице које су, по строгом писцу сценарија, попуштале тек пред саму одјавну шпицу, сад су баке у старачким домовима Флориде.

Али филмски конвенција остаје фатално иста. То је онај неписани закон који теорија медија назива romantic justification script (сценарио романтичног оправдања). Публика унапред зна да ће она на крају пасти у наручје младом, лепушкастом дерану који, за невољу, има добро кућно васпитање. И ма колико он био хормонално наелектрисан, закон жанра му не дозвољава да је „искористи” ако то није из — чисте, сублимиране љубави. Наравно, уз тог главног јунака, по принципу sidekick динамике, офајдиће се за њену другарицу и онај обавезно ружнији, смотанији али хипер-интелигентни ортак, nerd buddy, најчешће Јевреј.

Тако је било и овај пут...

Да би се пластично приказало кроз какве паклене хормоналне муке пролази назначени протагониста — коме због апстиненције буквално прети оно народско сушење кичме — сценарио уводи класичан plot device (заплет): момак је набавио ауто да изведе девојку у шумарак. И то не било какав ауто, већ возило које служи као ултимативни визуализатор његовог second-hand embarrassment-а (трансфера блама).

Ауто је скроз скрнав, труо, једва котрља. Дечка поједе блам, гута кнедле, свестан да у тој еколошкој катастрофи на точковима мора да покуша немогуће — да изврши успешну коиталну мисију и успентра се на Венерин брежуљак локалној дундици. Она је, додуше, по свим канонима политичке коректности приказана као паметна и добро васпитана, осим што има малу ману да у стању тешке алкохолисаности повраћа по кревету.

Али холивудски аутори и продуценти очигледно пате од мањка суптилности. Нису били сигурни да ће просечна публика схватити емотивну тежину личног понижења нашег антихероја, који само зарад првог секса мора да седне у тако нешто језиво. Зато примењују агресиван close-up shot (крупни кадар). Без икаквог естетског филтера, у гро-плану, окружен инфериорном рђом и столетним блатом, на екрану израња лого неизрециво презреног аута.

Био је то анти-product placement деценије. Крагујевачко чудо од инжењеринга, "YUGO", приказано у својој својој индустријској грозоти преко целог платна.

Као сурови филмски реалиста, на крају нисам могао да издржим. Доживео сам то као космичку правду и ситну освету Балкана Холивуду — шофер је, након свег овог кинематографског мучења, ипак остао сувог пимпека.