УДАР
— Е, Тале, Тале... Ломи отпатке коленом. Влажни су. Гура иверје у стару пећ, дува у жар. Дим се враћа у собу и лепи за зидове. Решо пуцкета док се хлади. — Тако ћу и ја. — мрмља неразговетно. Кабел улази кроз прозор и губи се у мраку. Транзистор крчи. — Горећеш ти, кад ти Тале нареди... Пламен најзад ухвати. Соба мало омекша. Креће му само из грла: — Најтеже је, друже мој… Стане. Закашље се. На прозорској дасци стоји стара слика у раму. Гледа је. Поломи још једну грану преко колена. Задржи је у руци. — Јоко... Јеси ли још код моста…? — Питао се, а знао је. — Никад ништа туђе, Јоко. А четири године сам одлеж`о. Месец овамо, два онамо... Пљуну у пећ. Ватра шишти као змија. — Твоје место за столом је било празно... И још једно поред. Седео онај што те прод`о за чашу ракије. Затвори очи, као да поново види кафану. — Лепи калаш... хладан... тежак... Нико није знао да је празан. Ушао сам да те нађем. Музика пичи, свет урла, чаше лете... Хармоникаш диго руке, хармоника му...