УДАР

— Е, Тале, Тале...

Ломи отпатке коленом. Влажни су. Гура иверје у стару пећ, дува  у жар. Дим се  враћа у собу и лепи за зидове.

Решо пуцкета док се хлади.

— Тако ћу и ја. — мрмља неразговетно.

Кабел улази кроз прозор и губи се у мраку.

Транзистор крчи.

— Горећеш ти, кад ти Тале нареди...

Пламен најзад ухвати. Соба мало омекша.

Креће му само из грла:

— Најтеже је, друже мој…

Стане. Закашље се.

На прозорској дасци стоји стара слика у раму. Гледа је.

Поломи још једну грану преко колена. Задржи је у руци.

— Јоко... Јеси ли још код моста…? — Питао се, а знао је.

— Никад ништа туђе, Јоко. А четири године сам одлеж`о. Месец овамо, два онамо...

Пљуну у пећ. Ватра шишти као змија.

— Твоје место за столом је било празно... И још једно поред. Седео онај што те прод`о за чашу ракије.

Затвори очи, као да поново види кафану.

— Лепи калаш... хладан... тежак... Нико није знао да је празан. Ушао сам да те нађем. Музика пичи, свет урла, чаше лете... Хармоникаш диго руке, хармоника му се обеси, мех се тегли — кее, кеее — па црче...

Насмеши се сам себи.

— Сви полегали. Зентали од Тала. Ха!

Угасио је транзистор. Остало је само шиштање из пећи.

Легао је у тренерици. Магла је притискала прозор.

— Јоко... мост... — мрмљао је.

 

Тада су упали.

Бум! Трас! Врата су се отворила сама. Никад није имала браву.

— Диг` се! Не мрдај! Ништа не покушавај!

Светла су га ударила у лице. Сиве беретке. Амблем вука на рамену. „Трећа  смена“.

Зграбили су га за косу. Заврнули му руку. Вукли га. Успео је само да дохвати јакницу. Остао је бос.

— Где је светло, који кабел... јебо те кабел! — викао је неко.

— Шта ти мени кабел!

Неко га је треснуо у ребра. Тале се пресавио. Из грла му се отео крик.

— Шта цвилиш, цаво? — чуо је пискав глас иза леђа.

Цимали су га напоље.

Улица је била тиха. Ни пас да залаје. Магла се згуснула. Ниједан прозор се није отворио. Ниједна ролетна није зашкрипала.

У марици је дрхтао. Босе ноге на гвозденом поду.

 

Ходник је био поплочан излизаним каменом. Тале је стајао уза зид грчећи боса стопала.

Око њега стари познаници. Некад нâки фрајери, сви су им се склањали. Жене им се саме качиле.

Из просторије су допирали тупи ударци, јауци и стењање.

Сада су стајали уз зид. Смањени. Ћутали су. Нико никог није познавао. Буље у под, непомични.

Тале је осећао како му бешика пуца, али ништа није питао. Знао је тај поглед стражара са сивим береткама — само то и чекају. Сврби их пендрек.

Пред свитање, кад је магла напољу постала плавичаста, позвали су га.

Соба је била мала, са једном лампом која је тукла право у очи. Два типа су седела преко пута. Лица као под у ходнику.

Ћутали су дуго. Гледали су његов досије.

— Моју фасциклу онда нису запалили… Смрадови. Рекли да јесу… — Тале је гризао усну.

Онда је један рошави главоња дрекнуо и унео му се у лице:

— Ти си га убио!

Тале се избечио.

— А? Шта? Јааа? Кога…?

— Не прави се луд! Њега си убио!

Покушао је да се насмеје.

— Јааа?

— Не лажи, Тале! `Де си био? С ким си повезан? Ко ти дао налог?! — Немам ја никог. Пет пута је поновио исто — Кол`ко си добио? Ко те крио? Где ти је снајпер?

— Нисам, мајке ми.

Глас му је био танак и сув.

— Немам ја никог.

— Мој курац ти немаш! — Ударио је шаком по столу. Лампа се заљуљала. Рошаво лице му је поцрвенело.

Сад ће, помислио је.

Из просторије су се чули тупи ударци, јауци и стењање.

Њима је требао кривац; Тале је имао досије који није изгорео.

Већ је свануло кад су га избацили.

— Ајде, марш кући, футавац.

 

Тале је стајао на степеницама. Иза леђа метални звук браве. Испред њега Пустара. Хладна и мокра.

Јауци су се још ковитлали око њега.

Слеђени мартовски асфалт секао му је боса стопала. Сваки корак је болео.

Магла му се лепила за подерану тренерку.

Гурнуо је шаке у празне џепове.

Нико није стао.

Код моста, где се мрак најдуже задржава, стајала је патрола.

— Стој! Шта ћеш ти овде бос? Идемо у лудницу, а?

— Извели ме ноћас... из Станице... Зауставите неког да ме повезе...

Један се искези.

— Ми да ти стопирамо? Нисмо ти ми такси. О'ћеш да те вратимо на дораду?

Наставио је даље, мрмљајући своју песму.

 

Око подне је стигао пред уџерицу. Кабел је и даље висио преко ограде. Пећ је била хладна.

— Е, Тале, Тале...

Ломи отпатке коленом. Влажни су. Гура иверје у стару пећ, дува у жар. Пламен најзад живне.

Креће му само из грла:

— Најтеже је, друже мој…

Стане. Закашље се.

Гледа слику на прозорској дасци.

Поломи још једну грану преко колена. Задржи је у руци.

Привукао је старе војничке баканџе из угла. Очистио је блато са табана, па пажљиво обуо баканџе и чврсто везао пертле.

Још једном је погледао слику.

Пећ је кратко задимила.

Кабел је био довољно савитљив. Окачио га је о врата.

Трошна врата су лагано зашкрипала.

Иза њих се показала пуста улица. Магла се још није разишла.

Испод Плавог моста разишли су се одавно пролазници и девојке.