ПОСЛЕДЊА ОДБРАНА ПЉЕСКАВИЦЕ

Ја, бре, кад једем, брате,
падају звезде на кровове
као беле дудиње
и пливају многе лађе по Тиси. 

Ја, бре, кад једем, брате,
коњи расту лепи као виолина
и возови у Пешту путују,
и чак у Руму, мајке ми.

(Мика Антић)

И од тада — све мора имати своју ијаду.

Сланинијада. Кобасицијада. Котлићијада. Пасуљијада… чији су идејни творци, желећи да нагласе интернационални карактер пасуља и његову древну моћ да спаја народе, културе и ветрове, дали су му и светско име „Bean Fest“.

Ту је и бизарна Мудијада — такмичење у припремању специјалитета од белих бубрега. Па ко воли, нек изволи.

Све су то симпатичне, људске манифестације.

Дружење. Јело. Пиће.

И она кратка, слатка самообмана да ћемо од понедељка живети здраво.

Истина, Срби понекад претерају. Не знамо за границу кад нам је добро. То је, бележи Иво Андрић, чуо једном на пијаци од сељака продавца:

„Таки ти је Србин. Кад нема, трпи док не мањка, кад има једе док не прсне!“

Али пљескавица је нешто сасвим друго.

Она је постала симбол за који се морамо извињавати — као да је срамота што месо није добило енглеско име и три скупа соса са тартуфима. Као да је грех што мирише на роштиљ, на праву ватру, на живот.

А има ли у свету фестивала где се преједате и опијате? Има их на претек.

У шпанском Буњолу у време фестивала La Tomatina — град у црвеном соку од парадајза. Хаос. Смех. Алкохол.

„Парадајз,
звездо земље,
понављана
и плодна звездо…“

(Пабло Неруда)

Парадигма хедонизма је Октоберфест — три недеље, шест милиона људи, реке пива и печења.

Иза слике се крију и туче, повраћање, болови у стомаку и сирене хитне помоћи сваких тринаест минута.

Све то, међутим, не укида фестивал. Нико говори о „баварском примитивизму“ — напротив, људи га воле. Јер, то је једноставно — Октоберфест.

Само се код нас пљескавица једе леђима окренутим свету, а хамбургер поносно носи кроз град — као бордо пасош.

А нико од њених непријатеља не поставља право питање: зашто права, сочна, укусна пљескавица губи од ћуфтице од 91 грама мистичног састава, зване хамбургер?

Једна има месо, ватру, црни лук и историју. Друга има маркетинг, со и илузију.

Шофер у камиону — једе пљескавицу изнад волана.

Дечак у дресу са бројем 10 — дува у врућу лепињу.

УЧЕЊЕ О ПЉЕСКАВИЦИ

У почетку беше месо, и месо беше на жару, и жар беше добар.

И човек виде да је добро, и назва то пљескавицом.

Пљескавица се не унапређује. Она је довршена.

Ко стави мајонез — одриче се предања.

Ко стави кечап — заборавља порекло.

Ко тражи тартуфе — губи стварност.

Јер за пљескавицу је створен црни лук што пече као истина,

туцана паприка што гризе као сећање,

и лепиња која не поставља питања.

Пиво је њена бујична молитва.

Шампањац проспи.

Пљескавица се не једе елегантно —
она се признаје. Рукама. Без извињења. Без позе. Без фотографије.

Ко је једе брзо — гладан је.

Ко је једе споро — разуме је.

Ко је одбија — никад није заиста огладнео.

И би речено:

Не прави пљескавицу по својој слици — јер она је направила тебе.