КРИЗИС
СЦЕНА: Општа болница, педијатрија. Дан.
(Болничка соба. Неколико кревета. Осмаци леже – девојчице уздишу као да им је свет пропао, дечаци буље у плафон. Др Дражић стоји поред прозора, гледа их и тихо, за себе.)
ДР ДРАЖИЋ (благо): Јадна децо... Није вам лако да растете са нама старијима око себе. Уопште није лако.
(Галама у ходнику. Сестра покушава да их задржи, али је одгурну. У собу упадају родитељи и двојица активиста.)
МАЈКА 1 (хистерично): Докторе Дражићу, шта је нашој деци?!
ОТАЦ: Отровали су их!
АКТИВИСТА 1 (у мајици „Моје тело – мој избор“, телефон у руци, лајв укључен): Докторе, значи народ има право да зна! Значи поп Јован је крив!
МАЈКА 2: Истина! Ја сам видела попа Јована како се свађа са директором испред школе. Следећег дана – прва несвестица. То није случајност!
АКТИВИСТА 2 (брадат, крст преко кошуље, тетоважа Богородице на подлактици, држи малу икону): Ма бежи! Поп Јован ми крстио дете. Човек не би муву згазио. Ово је антена, брате. Ја сам ноћас мерио зрачење испред школе – скаче ко лудо, разумеш ти мене!
АКТИВИСТА 1 (гурне га): Ти значи увек браниш своје, је л’ тако? Чак и кад ти ћерка пада у несвест!
АКТИВИСТА 2 (узвраћа гурање): А ти би да нам децу претвориш у родно неутралне зомбије, па ти смета сваки крст!
(Гурање прелази у озбиљнији сукоб. Родитељи вичу. Деца склањају погледе.)
ДР ДРАЖИЋ (оштро): Доста!
(Тишина.)
ДР ДРАЖИЋ: Ова двојица – напоље. Ово није ваша позорница. Овде леже деца.(Смирује се, окреће се ка креветима. Подиже снимак.)
ДР ДРАЖИЋ: Анализе су завршене. Нема отрова. Нема зрачења. То је колективни љубавни кризис. Тешки. Са девојачким лудилом и момачком помамом. Класика.
(Прилази једном дечаку.)
ДР ДРАЖИЋ: А ти, зашто си пао у несвест?
ДЕЧАК (тихо): Нећу да кажем.
ДР ДРАЖИЋ: Због чега?
ДЕЧАК (још тише): Зато што је рекла да ме гледа као брата.
ДР ДРАЖИЋ (наставља, показујући): Овај дечак је колабирао када је она променила статус у „слободна“. Ова девојчица је почела да дрхти када је чула да он лајкује њену другарицу.
(Деца реагују: један дечак се потпуно покрије ћебетом, две девојчице поцрвене, једна убрзано куца испод јоргана.)
АКТИВИСТА 1 (тише): Значи није поп…
АКТИВИСТА 2 (гледа у под): Није ни антена…
МАЈКА 2 (у шоку, крсти се): Боже... морам одмах код баба-Стане по травку-заборавку... ово их је неко тешко урек`о!
ДР ДРАЖИЋ (тапше их по рамену, уморно али љубазно): Идите кући, није ништа страшно. Мање телефона, више разговора уживо, један сладолед. И оставите попа на миру.
(Др Дражић излази. На вратима застане, хоће нешто да каже – али не каже ништа. Излази.)
(Тишина. Деца тихо јецају.)
Без разлога.
Без повода.
Без краја.
ПРЕСЕК НА:
ИСПРЕД БОЛНИЦЕ – ДАН
НОВИНАРКА (узбуђено, уживо): Управо нам стиже вест – Председник Републике је кренуо ка болници у пратњи супруге и министра здравља. На Инстаграму је поручио да „ниједно дете у Србији неће бити препуштено судбини“...(Камера хвата колону црних аутомобила која се приближава.)
БЛЕФ АУТ
-----
Напомена аутора:
Скеч је временски смештен у садашњост. Својом тематском потком ослања се на стваран догађај из 2007. године (масовна психогена болест у ОШ „Ђура Јакшић“ у Чуругу), док се драматуршком поставком и дијагнозом инспирише ликом Др Дражића из ТВ адаптације комедије „Избирачица“ Косте Трифковића.
