ШЉИВИК


 
Под месечином се повијају крошње шљива, беле и тешке. Мирис цвета спушта се низ брдо у долину.

Младић хода бос кроз воћњак. Хладна трава му је под табанима, а у телу ври пролеће. Девојка је малопре била ту. Још се чује њен смех међу гранама, још је ту мирис њене топле коже.

Ухватио је пуну грану и привукао је себи. Грана је пукла тихо, готово послушно.

Прсти му још миришу на њу.

Мирис шљиве ноћу —
предаје се руци
која грану сломи.

— Чијо-ни (1703–1775)

 

Популарни постови са овог блога

ПРВИ ДЕО — СТРМОГЛАВО

Слика
  О Перуне, силни Боже! Даруј нам крепост својега грома, да не устукнемо пред злом, када дође дан ватре. Нека срца наша не отврдну као челик, но да поднесу удар — и запамте.     Без пуцња Кобац кружи над Пустаром — тихо, неприметно, за оне који не подижу поглед. Магла људима замрачује мисли, али њему не магли вид. Гледа како људи тумарају: без речи, уздаха, мисли што траје дуже од дана. Лица — одсјаји магле, кораци — млитави. Можда жуде за нечим што не умеју да именују, али не подижу главу. На тренутак, Кобац види миша што извирује из зида. Склапа крила, обрушава се као стрела. У бришућем лету сенком покрива Алгодара. Он то не примећује, уроњен у мисли — предубоке да би видео. Корача кроз улицу суморних људи. Поздрави их бледо, у себи згађен: шупље наказе. Свеједно му је што ће га сви заборавити. Застаје испред школе. Чека да сви уђу. Кућепазитељ га гледа искоса, презриво: касни, још један ленштина. Ходник мирише на хормоне и средство за чишћење. Степенице. Трећа врата: I...
Read more »

ОВДЕ: Прича Малог Никса

Слика
    Овде —  где се само памти .   Асфалт дише, испарава. Шкрипа гума је градски будилник. Киша брише графит: „Ви који долазите, чувајте се Малог Никса.“ Не знам ко је оставио графит. Можда неко ко је веровао да се правда може извући голим рукама. Као што сам ја некад. Пробудио сам се у другом крају — Овде. Овде, где се не расте. Овде се само памти. Време је река што тече уназад. Све што си радио враћа се. И разумеш — касно. Ја сам Мали Никс. Био сам ватра. Заборављен? Ко га јебе. С тим сам и рачунао.     Други дан. Јутро. — После покрета     Лежим на плочнику. Чизма пролази на центиметар од мога лица, не застаје. Људи убрзавају корак, као да је моја смрт заразна. И спектор Костов ме гура врхом ципеле. Ленц стоји корак иза, пали цигарету и дим ми улази кроз длаке у ноздрвама. Чујем Костова, иако сам већ Овде: „Опет је умакао.“ Јесте, умакао сам — из вашег света, где инспектор и дилер деле правила, а ти мораш да се браниш оном што ти остане у руци. ...
Read more »

КУСИ

Слика
  У соби је мирисало на заробљену прашину. Све је било на свом месту, а ипак је нешто треперило, као да се соба колеба да ли да буде стварна. Сео сам у фотељу — једино она стрпљиво држи тежину мог тела, навикла на моје ћутање и сан што личи на застој. Док сам се спуштао, у кичми је нешто кратко засекло: не људски бол од умора, већ оштрина која није долазила ни споља ни изнутра. Понекад ми се чини да ме тело обавештава о стварима пре него што их уопште видим. Соба је почела да се мења у угловима, као да неко притиска зидове изнутра и пушта их да се врате. У пролазу кроз тржни центар чуо сам жену како каже: „ Не купујем производе — купујем присуство.“ Чији сам ја производ? Присуство нисам извесно ничије. Можда сам на тренутак задремао; не могу да будем сигуран. Последњих месеци памћење ми је напукло, пуно пега и сенки. Нешто што сам хтео да кажем више не знам да ли сам већ рекао. Понекад осетим да ми недостаје један мали комад мене , али не умем да кажем који....
Read more »