ЛАЈЕ МОЈА УТРОБА ЗА ЊИМ

 

Пред читаоцем

Ово није поезија која настоји да буде лепа. У њој нема сентименталности, отмених метафора ни уздисаја. Љубав је овде глад, љубомора је нож, жеља је утроба која лаје за вољеним бићем. Човек воли, мрзи, прети и пати целим својим бићем — пркоси и шкргуће зубима од беса, али и даље жестоко воли.

Ове песме као да су настале негде између пустаре и Лоркине Андалузије. Не по језику и облику, већ по крви која тече кроз њих. Припадају свету друма, коња, страсти и слободе. Нису углађене. Али управо у тој неуглачаности лежи њихова необична лепота.

Песме су преузете из руковети ромске народне поезије коју су приредили Раде Ухлик и Бранко В. Радичевић (Књижевне новине, бр. 23, 2. септембар 1956). Приређивачи су навели да су текстове језички уредили, па данас није могуће са сигурношћу утврдити у којој мери објављене верзије одговарају изворном облику. То, међутим, не умањује њихову снагу.

Исповест

Један, два, двадесет два.
Остави зрно жита
у својим устима.
Један, два, двадесет два.
Ујешћу те за око.
Један, два, двадесет два.
Двадесет мужева променила
па опет тражи мене.
Један, два, двадесет два.
Загризем те као јабуку.
Један, два, двадесет два.
Када видим твоја недра
заборавим на коње.
Један, два, двадесет два.
Десет сам жена променио
па опет тражим тебе.
Један, два, двадесет два.
Двадесет ћу променити
и опет ћу тражити тебе.
Један, два, двадесет два.
Због тебе бих прежалио
и оца и мајку.
Али нећу.

Претња и позивање

Не могу да спавам.
Чујем његову песму,
Отрчали су моји прсти
за његовим корацима.
Две дојке сам истурила
на два брда.
Ако ме не удаш, оче,
направићу ти срамоту.
Лежим на друму
и чекам да наиђе.
Лаје моја утроба за њим.
Једна нога у једном
друга у другом јарку.
Утроба моја једе
друм којим је отишао.

Песма о Садару

Шта се то ваља миз брдо?
Ој мајко, десет. Черги!
Све Цигани бркати.
Ножи за појасом.
У рукама пушке
се да ће погубити
мог драгог брата Садара,
Ој Садаре, лудо једна
када си јутрос устао,
ни воде се ниси напило
а умало што главу миси изгубио.
Ухватићу ја Садара.
Преотећу од њега своју жену.
Скинући му точкове са кола.
Срушићу његову чергу.
Окупаћу нож у његовом срцу.
И десеторо ћу побити.
Али ћу своју жену повратити.

Песма о Вунгји

Ех, Вунгјо.
Преварила си ме, лепотице.
Чекај, блуднице једна,
пашћеш ми у руке.
Блудница си била
и као блудница ћеш умрети.
Бацићу те на сто.
Ех, Вунгјо!
Па ћу те сасећи као главицу купуса.

Песма великом господину богу

Аој, боже, велики господине,
ил ме узми, или дај да Живим,
Видиш ли, боже, шта си од нас урадио?
Ти си велики господин
и највећа власт.
Ти можеш да радиш што ти је воља.
Шта ти ја сметам?
Шта ти, бре, сметају моја деца?
Зашто си ми прошле ноћи поручио:
Нит ћу те узети,
нит ћу ти дати да живиш,
јер желим да те добро измрцварим.
Погледај мало себе, господине боже,
колико си велик и јак.
И добро упамти моје речи:
Ти си све на овом свету,
због тога не смеш да правиш толики кијамет.
Упамти, боже господине!

Играчица

Играчица се занела игром.
Слушај, бре, играчице.
Ако играш, себи играш,
али: сада није време,
Играчица се занела игром,
слушај, бре, играчице,
Умро ти је отац, једини на свету,
знаш ли ти, шта је то отац?
Играчица се занела игром
Слушај ти, бели међу црнима,
ако умире, нека, умире,
ако је умро, себи је умро.
Али ја не могу да оставим
своју игру,

Врата робије

Седморица леже у ћелији.
Седам плачева, седам туга,
Седамдесет и седам ноћи
у ћелији леже седморица.
Како, боже, можеш да гледаш мирно
ових седам најцрњих несрећа.
Одреши милост своју
и сиђи са својих седамдесет хиљада
кључева.
Отвори врата робије!
Седам мракова
трчаће друмовима
и хвалиће твоје име.