ПРИЧЕ ИЗ ПУСТАРЕ

— Е, Тале, Тале... Ломи отпатке коленом. Влажни су. Гура иверје у стару пећ, дува  у жар. Дим се  враћа у собу и лепи за зидове. Решо пуцкета док се хлади. — Тако ћу и ја. — мрмља неразговетно. Кабел улази кроз прозор и губи се у мраку. Транзистор крчи. — Горећеш ти, кад ти Тале нареди... Пламен најзад ухвати. Соба мало омекша. Креће му само из грла: — Најтеже је, друже мој… Стане. Закашље се. На прозорској дасци стоји стара слика у раму. Гледа је. Поломи још једну грану преко колена. Задржи је у руци. — Јоко... Јеси ли још код моста…? — Питао се, а знао је. — Никад ништа туђе, Јоко. А четири године сам одлеж`о. Месец овамо, два онамо... Пљуну у пећ. Ватра шишти као змија. — Твоје место за столом је било празно... И још једно поред. Седео онај што те прод`о за чашу ракије. Затвори очи, као да поново види кафану. — Лепи калаш... хладан... тежак... Нико није знао да је празан. Ушао сам да те нађем. Музика пичи, свет урла, чаше лете... Хармоникаш диго руке, хармоника му...

  Прошло је 13.018 дана. То је тачно 35 година, 7 месеци и 16 дана. И још траје. И гледам то мноштво људи. Мноштво које се није смањило, Али, о добри боже! Шта ли то може бити? Како то уопште назвати? Каква ли је то несрећа? Какво ли је то зло, тачније, какав је то несрећни порок? Видети да је бескрајно мноштво људи не само послушно, већ и гурнуто у ропство; да се њиме не само влада, већ и да се над њиме спроводи тиранија; да његови нису ни добра, ни родитељи, ни жене, ни деца, чак ни сопствени живот. Оно пати због пљачке, лоповлука и свирепости, и то не од неке војске или варварске хорде (од којих би свако крвљу бранио свој живот) већ од једног јединог човека; не од неког Херакла или Самсона, већ од човечуљка. Чак и волови стењу под јармом, А птице у кавезу певају тугованке, Étienne de La Boétie 1550.0

  ЈАПАНСКИ ШЉИВИК Под месечином се повијају крошње шљива, беле и тешке. Мирис цвета спушта се низ брдо у долину. Младић хода бос кроз воћњак. Хладна трава му је под табанима, а у телу ври пролеће. Девојка је малопре била ту. Још се чује њен смех међу гранама, још је ту топлина њене коже. Ухватио је пуну грану и привукао је себи. Грана је пукла тихо, готово послушно. Прсти му још миришу на њу. Мирис шљиве ноћу — предаје се руци која грану сломи. — Чијо-ни (1703–1775)   ШУМАДИЈСКИ ШЉИВИК Великогоспојиначки панађур. Ваздух је густ од дима печењара, оштрог мириса препеченице и прашине. Трубачи дрма ју из све снаге, коло се врт и и земља подрхтава. Са падина Космаја спушта се лахор и враћа делић свежине. Још је било времена за песму.   После године кадра први пут је на одсуству. Иза њега су остали егзерцир, промукле наредничке команде и заједљиве шале о ремцима.   Није жалио дукат да преотме место коловође, ни да се после потуче са бесним газдиним сином. ...

      Поподне. Летња олуја. Киша туче кровове. Сестра има троножац. Ја стојим. Хоћу да седим под тремом и гледам како град одскаче по дворишту. Био сам мали. Али, памтим. Предвече, кад згрбљени сељаци стигну с поља, кораком тежим од смонице; кад се тимаре коњи, село мирише на стајњак. Слутим, тај горки мирис чува у себи нешто друго. Бол. Јутро. Не гледам у постељу. Не зовем га. Његовог лица не сећам се. Сећам се Друговца. Исто је.  

  ПРОДАЈА • Продајем 26 манастира и 1300 гробљишта од чврстог материјала. Трајна роба. • Продајем дечије гробове, добро очуване. • Продајем очеву реч. Неиспуњена, па неупотребљена. • Продајем савест, као нова. • Продајем душу. Једва коришћену. ЗАМЕНА • Мењам кандило и вериге за електрични саксофон . • Мењам понос за пуну пензију. • Мењам Момчила и Сташка за Мирка и Славка. • Мењам породично стабло за паркет. Квалитетно дрво. • Мењам светитеља за инфлуенсера. КУПУЈЕМ • Купујем тишину за комшилук, хитно. • Купујем свој гроб — хитно, док је још слободан. • Купујем историју на килограм, ради попуне празнина. • Хитно купујем ново достојанство. • Купујем заборав. Комплетан.

  Јутрос, уз кафу, преврћем канале и налетим на још један глупи тинејџерски филм. Заиста постаје заморан тај вечити холивудски coming-of-age narrative (наратив о одрастању), где је главна погонска сила заправо virginity-loss trope (клише о губљењу невиности) уз обавезне пратеће муке, разбијене носеве и емотивне стресове. Таман једна генерација филмских ликова скине тај терет с леђа, ето нове серије teen angst -а (тинејџерске тескобе) и дечурлије сањалачки загледане у школске другарице. Прве девојчице које су, по строго м писцу сценарија, попуштале тек пред саму одјавну шпицу, сад су баке у старачким домовима Флориде. Али филмски конвенција остаје фатално иста. То је онај неписани закон који теорија медија назива romantic justification script (сценарио романтичног оправдања). Публика унапред зна да ће она на крају пасти у наручје младом, лепушкастом дерану који, за невољу, има добро кућно васпитање. И ма колико он био хормонално наелектрисан, закон жанра му не дозвољава да је ...

  Пет боца Дингача развлачило ми је утробу на пет страна света.   Сеоски агроном, уважен и млохав, језиком млитавим лижући ваздух, гушио је причом пијане јарце и бленуо у шиљастог младића. Моји су другови уто грчили песму, клатећи се ко тараба на Вистеровом салашу — једном испала кошуља, другом уста отишла за врат. Два адраповца за шанком, гордо срчу млаку пиву. Знојав и исколачен, бљујем у пепео. Бришем браду рукавом и бежим кроз климава врата бурта. За мном  — мемла у ушима. Клозет. Зелен месец. Пета страна.

  —  Помен песнику који „није наш“  — Мало је песника чије животне околности толико снажно позивају на тумачење њиховог дела. Код Илије Јаковљевића та опасност је нарочито велика. Његов живот је испуњен политичким ломовима, логором, ратом, новим прогоном и на крају смрћу у затвору. Лако је зато његову поезију читати као документ једног страшног времена. Али тиме бисмо можда промашили оно највредније у њој: начин на који човек после свега што је доживео још уме да говори тихо. Јаковљевић је рођен у Мостару 1898. године. Био је књижевник, новинар, уредник и адвокат, човек живог јавног и културног ангажмана. Његови књижевни назори били су снажно обележени хрватском и католичком хришћанском мишљу. Тражио је истовремено јединство истине, доброте и лепоте, али и очување уметничке слободе од спољашњих идеолошких захтева. Јаковљевић је живео у времену у којем су се од писца све чешће тражиле припадност, опредељење и јасан знак на чијој је страни. Његов живот, међутим, као да је...